Isplivava svest iz potpunog mraka i nesvesti. Isplivava ono što ćutimo i ono što odbijamo da živimo. Isplivava.
Došlo je vreme da pređemo na sledeći nivo. Nivo života, smisla, spoznaja, ljubavi. Nivo igre koju igramo misleći da mi kreiramo pravila.
Razbiće nam se ilizuje.
Razbićemo ostatke onog za čega se držimo. I najbolje igre imaju neke bagove / greške i znaju da iznenade. Dobro vam buđenje i još bolje spoznaje želim.
Ne znam koju ste laž / istinu odabrali da živite.
Ne znam šta sebi svakog jutra, godinama ponavljate u ogledalu i na koji način nosite svoje dane kao odelo krojeno po meri.
Ne znam kome pravite decu i na čije priče klimate glavom dok sanjate o daljinama i drugim ljudima.
Ne znam da li ste paničari ili slobodne duše koje rado prihvataju izazove?
Ne znam ni da li ste zdravi ili bolesni?
Ne znam ko ste, ali znam da ste deo mene kao što sam i ja deo vas.
Došlo je vreme da se ubrzanje o kom govore naučnici zaista i oseti. Došlo je vreme da sve ono od čega smo bežali, danima, godinama, decenijama napokon suočimo sami u sebi. Došlo je vreme da progutamo laž i da spoznamo ljubav. Došlo je vreme da prođemo kroz sve svoje ne bismo li došli do istine.
Boli nas.
Cela planeta nas boli.
Boli nas tišina koju biramo umesto reči.
Boli nas daljina koju smo svesno dali ljudima koje volimo, umesto da smo ih čvrsto zagrlili i čuvali. Bole nas laži na kojima gradimo živote jer se od nas očekuje. Boli nas ono što nas u u nama najviše zove. Ko vas zove? Za čim čeznete? O kome sanjate dok se pravite da spavate? Ko u vama dira najdublje strune svih vaših težnji? Kome okrećete leđa u toku noći? Od čega bežite dok oblačite na brzinu svoj pohabani kaput i jurite što dalje od onog što bi se trebalo zvati dom?
Boli nas.
Spoznaja koja izvire iz svake naše pore. Boli nas što više nećemo moći lagati sebe i druge. Boli nas što smo se zatrpali smećem kao najgori konzumenti. Boli nas što nismo naučili disati iz duše. Boli nas što nismo dovoljno govorili volim te.
Volim te, jako. Oduvek.
Boli nas kad napokon izgovorimo isto a taj koga volimo hiljadama svetlosnih godina daleko je.
Boli nas, zar ne?
A toliko je jednostavno i lako. Trebalo je samo da nas život zaustavi. Trebalo je da shvatimo da tamo neko isceljuje sebe jer je kroz tamu do svetlosti prošao pre nas. Trebalo je da nas udare požari, da nam zapale dušu, da nam oprlje pluća. Trebalo je da nam zatvore granice, zabrane letove, onemoguće zagrljaje i poljupce pa da otvorimo srca i srušimo naše strahove. Trebale su godine ćutanja da u jednom trenutku progovorimo, smejemo se, postanemo laki i jednostavni. Trebalo je da osvestimo da tog sutra ili nekog drugog života možda uopšte nema, pa da u nama sve zagušeno, zaustavljeno, sputano, povređeno, usamljeno, nevoljeno, željno i divno poteče.
Trebalo nam je da osvestimo dušu, shvatimo da oni koje volimo isplivavaju kroz podsvest, a da oni koje podrazumevamo polako nestaju. Trebalo nam je da protrčimo kroz sve prodavnice u potrazi za namirnicama pa da naučimo da naša luksuzna kolekcija torbi ili automobila neće zameniti one koje volimo, vazduh koji dišemo i na kraju svega život.
Tek treba da naučimo da gledamo unutar sebe, a ne izvan. Da čujemo svoje strahove, prihvatimo ih i pustimo da prođu kroz nas ne bi li otišli. Da slušamo tišine, grlimo čvrsto i ne menjamo istine za očekivanja okoline. Tek treba možda i da nas boli, ne bismo li naučili da se računa samo ono što se voli.
Ponekad stvari neće ići po planu, a plan ponekad neće biti ni naša prava istina. Međutim, dokle god biramo da volimo sebe, umećemo da volimo i druge. Pustite one koje ne volite, ne držite ih zarobljene. Neka ih neko voli. Dopustite sebi da volite. Ne držite sebe zarobljene. Neka vas neko voli, grli, ljubi za dobro jutro i laku noć. Neka se neko raduje vama i sa vama, neka neko bude najlepše ostrvo kom se vraćate nakon svih izazova, putovanja i bitki.
VOLIM TE JAKO, ODUVEK.
