…a kad ću živjeti?
Napisao je Meša Selimović, a ja se pitam treba li svaka kuća iznad vrata isto?
Umiru ljudi.
Umiru ljudi i gde god da se okrenem čujem ,,Bila sam na sahrani…i” pa se pitam, ide li neko na zabave? Postoje li još uvek kafane u koje sam odlazila petkom? Da li danas u njima jednako lepo svira tamburica i vole se parovi vrelih usana? Pitam se, sedi li neko za mojim stolom, u mom Somboru?
Možda…
Meni se smučilo čekanje da se život tamo negde nekad desi. Pun je kofer neispričanih priča i ljudi koji spuštaju pogled navlačeći lažni osmeh kad ih komšija sretne pred kućom. Osmeh još i da progutam, ali žena što se trza dok zarad sveta njegova ruka podupire njena leđa.
Ne mogu!
Ljudi, nije ni čudno što umiremo! Živimo laži i opsene. Lažemo sebe. Ona bi da pobegne, da dušu odmori, kaže mu da se goni, a on ne bi da raskući kuću u koju je spiskao sve trinaeste plate, lupajući zidove i pamteći čekove koje je ona ispisivala dok su joj roditelji govorili ,,Znaš li šta radiš? Pa nikad te nije oženio, to nije tvoje.” Nije njemu do nje, o njoj odavno ne misli, još dok je vukao za nos tamo neku malu…njega žulja 100 kvadrata nesreće u koju se utkalo malo smeha, plač dece i luda istina koju ako pusti svetu na oči nikad više ugleda i dobro smišljene slike.
Šta će svet da kaže?
Umiru ljudi.
Uglavnom od svoje nesreće. Od sopstvenih laži i gađenja u koje se pretvaraju odnosi. Umiru ljudi plaćajući danak predaka misleći da je u redu dušu gurnuti pod turski tepih i 500 godina trpeti gaženje. Umiru ljudi od bolesti koje sami sebi prizovu.
Gledam oko sebe svet i boli me. Gledajući sam svašta naučila. Sve se manje smejemo, a još manje volimo. Ne grlimo se, ali se šamaramo. Psujemo na sav glas, što u sebi kroz stisnute zube. Smeta nam što se u dalekom svetu svi smeškaju i klimnu glavom u prolazu. Ja se evo pitam što je meni počelo da smeta kad se vratim kući, a ljudi na ulici sevnu ,,Šta me gledaš koji…”
Zatvaraju granice. A ko je um i dušu zatvario? Da li ih posle nekog vremena neko otvori? To je pitanje koje me ovih dana muči. Nije ni čudo što ljudi umiru. Boje se i samih sebe. Boje se sopstvenog uma, reči, zagrljaja, ljubavi. Boje se da dišu i da se nasmeju.
Boje se ljudi da puste nekog blizu sebi.
Ima dobrih ljudi. Ne znate ih, a kad ih sretnete sijaju. Prosto vam se u grudima otopi strah. Ima ljudi osmehnu vam se kad prođu pored vas. Ima ljudi koje biste mogli voleti i zvati svojima. Ima ih, ne brinite.
Ima svega i biće svega, ali nas neće biti.
Htela da vas pitam, a šta vi živite? Istinu, laž, ciljeve i partije, lažne slike porodične idile dok ležite u krevetu žmureći i praveći se da ste umorni, a u duši prizivate uspomene koje su odavno umrle? Živite li smeh, ljubav, seks, strast, kreativnost i svoje najbolje priče? Živite li kroz brendove i skupa auta?
Da se ja pitam, dala bih nam svima malo više duše. Osmeha. Slobode. Hrabrosti.
Zahvaljivali bismo se, grlili i plakali da sav jad izađe. Govorili bi svoju istinu brže i ne bi se plašili tuđeg mišljenja. Kopali bi po sebi. Ne po tuđim životima. Pisali bi romane svojim postupcima. Davali bi.
Šta god da damo, naše je… jer svako daje samo ono od čega je.
Da nam je živeti… Da nam je piti ljubavi, koliko žednih bi se napojilo? Da nam je praštati, koliko bi dugo i lako živeli? Da nam se nagledati lepote i dobrote…da nam je u svanuće mirisati dušu onih koje volimo…da nam je priznati sebi svoje neuspehe i krenuti po uspehe…
Mnogi su umrli plašeći se šta će svet da kaže, a meni su trebale godine da naučim da živim ne plašeći se. Odabrah ljubav jednom davno i od tad putujem uprkos strahu i pišam uz vetar, trčim bosonoga preko trnja i otkriću vam nešto – NE ŽALIM NI SEKUNDE ŠTO JE TAKO. ŽALIM ŠTO NISAM VIŠE, ŽALIM ŠTO NISAM ZARAZILA LJUBAVLJU NEKE LJUDE DA I ONI POKUŠAJU, DA I ONI MALO OD ŽIVOTA OSETE I VIDE…
2
