Divljaci se uzajamno proždiru, a pitomi se uzajamno varaju. – Artur Šopenhauer
Toliko toga želimo, a najčešće se malo na želje usuđujemo.
Tražimo razloge, imena, objašnjenja i sve bismo da se desi u glavi. Nema toga što u glavi može da se ostvari. Samo da se rodi slika i klica želje našom odlukom ludošću i strašću natopi. Zato kad sledeći put poželite svoje želje, neka se raspuknu u svim bojama. U duši! Neka vas ne bude briga šta ko misli i da li je tamo nekome ispravno.
Da li je vama vaša želja ispravna?
Zašto je želite?
Želite li je?
Pa šta onda ima da mislite?
Živite!
Ne živi se mislima. Misli su kavezi. Živi se hrabrošću da svoje želje na slobodu pustiš.
Želje su divlje životinje. Ne obuzdavajte se…
Došli smo do tačke u kojoj je čovečanstvo ugušilo želje i stvorilo kaveze kojima robuje. Zbog opšte prihvaćenosti i slike društva. Zbog imovine. Zbog koje nule više. Zato što je tako lakše. Znam.
Godinama sam svoju slobodu gušila učeći se kako da ponovo postanem upravo to. Slobodna. I kad sam najviše smela, moje su želje divlje jurcale svetom. Bila sam svoja. Bila sam životinja koja oseća celim bićem. Bila sam živo biće.
Zatim su došle godine koje su mi poklonile sputavanja i kaveze. Kaveze u koje sam ušla svojevoljno gledajući i slušajući svet oko sebe. Čovečanstvo je počeli da truli. Zadah ambicija je porazio drveće i ptice, osušio zagrljaje, a ljudi su prestali da lete. Koliko je malo snage potrebno da se izađe iz otključanog kaveza naučimo kad krenemo na najvažnije putovanje. Put ka samom sebi.
Dodirnula me je slučajno.
Spoznaja i promena koju je tek trebalo ispiti. Često nam se ne dopadaju čaše u koje nam sipaju život. Izbegavamo ih i grčevito stežemo strahove misleći da je jednostavnije, da je bolje. Nije.
Ja se sa svojim oslobođenjem i dalje odmeravam preko otključanih vrata. Izađem, prošetam, riknem kao lavica u nepoznato i pretvaram se da sam hrabra kao nekada. Nisam. Danas sam oprezna. Još uvek ne odmičem daleko, držim se nevidljive granice po kojoj hodaju oni koji znaju kako je biti slobodan, ali i kojima kavez nije ništa manje stran. Danas sam bogatija za spoznaje o ljudima, o tananim prevojima duša i psihe koja ume da se zaigra i da bude surova. Ipak, danas sam više žena nego ikada.
Želje su me vodile. Želje su me zarobile. Želje su me učile i na kraju oslobodile.
Još uvek ne znam da li ću imati hrabrosti da kao nekad pojurim u prerije neistraženosti, ali ni ovaj lagani ritam nije loš. Prija mi. Pitam se, možemo li mi ljudi više želeti, a manje misliti? Možemo li se više radovati, a manje sumnjati? Možemo li se iskreno i od srca smejati, a ne kalkulisati?
Sećam se kako miriše strast. Strast za životom. Strast pera. Strast tela. Strast pogleda. Strast istine. Sećam se i uzimam male gutljaje. To su slobode koje birate svesno. Kad se jednom otključate, shvatićete da je malo toga važnog što u kalup može stati.
Bol nas sve jednako boli. Nekoga razboli, nekoga obori, ali nas sve opomene da se od želja, strasti, života i slobode niko nikad ne umori. Uplašimo se, da.
Istina je drugačija.
Iza straha žive bezgranične mogućnosti i ptice divnih, velikih krila koje prenose ljubavna pisma, neizgovorenosti koje postaju toliko lake i mirisne poljupce hrabrosti koji ogoljuju najlepše sunčane zrake. Jednom kad ih osetimo, shvatićemo da Sunce niko, nikad nije u kavez zatvorio.
Želite. Ne mislima. Želite celim telom, dušom i strašću. Želite toliko da se strahovi uplaše pred vama. Želite dok ne postanete predivne, divlje životinje koje kušaju svoje želje.
I ako vas zanima više, pričaću vam uživo kako je u kavezu i izvan njega.
1 Love
