Zarobljeni delovi duše

Koliko često sam čula

“Da je bilo drugačije… danas bih bila…”

“Da sam te ranije sreo živeo bih svoju istinu.”

“Da nisam robovala strahovima, danas bih živela život po meri svoje duše…”

“Da nismo ćutali, danas bismo živeli divne odnose…”

…i toliko drugih izjava koje bole samom svojom težinom.

Nekad sam pokušavala da objasnim, da ukažem, a onda sam vremenom prestala. Slušala bih i primećivala da svi koji izgovaraju ove reči kriju u oku deo koji bi da pobegne, da se otme.

Zarobljeni delovi duše sijaju najlepše i bole najviše.

I ja ih imam. Svi ih imamo. Ja sam svoje pretočila u knjige, u rad sa drugim ljudima, u učenje, kreiranje, meditiranje… mnogo toga što je moj način izražavanja i oslobođenja. Mnogi se guše zatrpani svojim neizgovorenostima, stvarima, ljudima, poslovima i čekaju da se nešto desi. Nikad se ništa neće desiti, ako se sami sebi ne desimo. To je jedino što bih od svih reči na ovom svetu, svih metoda i lekovitih tehnika mogla da upakujem u parče stare hartije i dam za poneti.

Najtužnije su mi priče koje se ne izgovore, a vidim da vrište unutar bića i teraju ih na nesvesne radnje. One me na tren parališu i pomislim “Bože koliko bolno mora biti zarobljen sam u sebi!”.

Srećem mnogo ljudi. Život koji sam živela pre deceniju nije ni nalik životu koji danas živim. Nekad sam mislila da sam okružena mnoštvom i da znam dosta, mnogo. Nisam imala pojma. Bilo je previše ljudi oko mene, a premalo dubina, istine, premalo duše. Jurcalo se i nosilo previše neodgovarajućih odora koje su iza nas bez da smo toga bili svesni, ostavljale čudne tragove na prašnjavom putu života. Ne znam da li se iko od nas osvrnuo. Nisam sigurna da smo popili dovoljno svesti za takav čin.

Kako je moguće da oslobodimo sebe i prepoznamo svoje želje, snove, nadanja?

Da li je teško živeti svoju istinu?

Ko nam može pomoći da se oslobodimo i da se prikažemo prvo sebi samima, pa onda i svetu? I moramo li se prikazati svetu?

Možda to i nije potrebno, ali jednom kada uronimo u svestan čin putovanja ka sopstvu, može nam se desiti da otkrijemo da ljudi koji nas okružuju nisu ljudi koji rezonuju sa nama. Postaće preveliki ili premali za puzzle života koji nam je postao vidan. Ne, to nije strašno. To je skroz u redu. Strašno je živeti zarobljen u tišini svojih dubina. Strašno je čekati da legneš u krevet i da se praviš da spavaš ne bi li sanjario o onome čega ti je duša puna. Strašno je kada koračaš kroz život držeći se u predelu grudi, kao da se bojiš da će ti srce svakog časa ispasti.

A šta bi se desilo ako bismo pustili?

Sve(t)! Naš! Poseban!

Sve neizrečene istine postaju otrovi.

Svako koga sam do sada srela, sanja o posebnim pričama, poslovima i odnosima. Retki žive svoje snove. Ne zato što je nemoguće, nego zato što se u svesno kreiranje prelazi kad sebe spoznaš i priznaš svoju istinu.

Kada me pitaju šta se radi na mom mentorskom programu i dobija li se sertifikat, meni je na vrh jezika da pitam: “A šta ćeš sa sertifikatom kada ga dobiješ?” ali ne izgovorim. Više volim da dam par smernica kako bi se prepoznali oni za koje program jeste.

Na 1. nivou spoznajemo sebe.

Uz vodiče, audio predavanja i dva priručnika koja u sebi kriju mnogooo pitanja koja zadiru toliko duboko da nekad ne možemo / nismo spremni da odmah odgovorimo na ista. Zato je putovanje za svakog individualno i traje onoliko koliko je potrebno. Ima mnogo praktičnih metoda objašnjenih za one koji rade sa drugim ljudima, ali je prvi nivo pre svega korak ka sebi i samostalno putovanje koje za cilj ima da svaka žena spozna svoju istinu i darove. Koliko talentovanih žena živi u okovima sistema i uma? Previše! Jednom kada spoznamo sebe, znaćemo i šta je naša lakoća.

Na 2. nivou radimo uživo – 6 nedelja intenzivnog treninga!

Šta radimo? Pravimo platformu i jasne korake do realizacije svega što smo otkrili u prvom delu. Kako kreirati biznis po meri svoje duše, osloboditi se straha od novog početka, kako npr. pokrenuti blog ili svoju ideju predstaviti svetu i kako sačuvati svoju energiju u radu sa ljudima. I mnogo više!

To nije proces gde vas ja uzmem za ruku i kažem “Super ste u kuvanju hajde da napišemo program za kuvare!” Ne!!! To je vaše putovanje! Ja sam tu da vam dam znakove, postavim pitanja i dočekam vas na drugom delu.

Zato je mentorski program samo za one žene koje su spremne da rade na sebi i za sebe! Ne za one kojima na kašičicu treba motivacija i neko da ih poziva svakog dana da ustanu iz kreveta.

✿

Da li je lako biti svesna žena ili je lakše živeti u programu koji smo dobili? Sve je stvar izbora.

Šta biramo – bira nas.

Ponekad je dovoljno da poklonimo odeću koju ne nosimo, da očistimo stan, ispraznimo podrum i pobacamo papire koji se nagomilani guše jedni na drugima. Ponekad je dovoljno da u prodavnici kažemo “Mogu da kupim, ali neću. Nemam potrebu za tim.” Ponekad je dovoljno da nekoga zagrlimo i ne pustimo dok svu svoju ljubav kroz isti taj zagrljaj ne prenesemo. Ponekad je dovoljno da nekoga nazovemo i rasteretimo dušu, kažemo koliko ga volimo i koliko nam nedostaje. Ponekad je dovoljno da sedimo u parku i slušamo ptice, posmatramo reku, slušamo talase mora i izvedemo sebe na sastanak sa svojom dušom. Ponekad je dovoljno da shvatimo da smo mi dovoljni i dobri takvi kakvi jesmo!