KOJI JE TVOJ PROBLEM

Sve više srećem žene koje su divne, talentovane, obrazovane i uplašene da sebi i svetu pokažu ko su. Shvativši to pre par godina sam odlučila da radim uglavnom sa ženama, mada se na radionicama uvek pronađe i po koji hrabar muškarac koji je krenuo po sebe. Ono što nisam znala, a svakodnevno otkrivam, činjenica je da mnogo žena ima snažnu želju za transformacijom, a sve manje njih se odvaži da naprave prvi korak.

Ugledaju moj mentorski program za pisanje knjige, radionicu koja ih poziva da izađu iz kaveza ili retreat seminar u šumi, ugledaju i sebe kako ostvaruju svoje snove i spoznaju svoje divne mogućnosti ali na kraju brzo pospreme svoje vizije u kutiju i odluče da nastave poznatim putem.

Kada bih se u tom trenutku pronašla kraj neke od njih, osećam da bih je zaustavila. Zgrabila bih je za ruku i naterala da se pogleda u ogledalo. Da se gleda dovoljno dugo dok ne oseti koliko je svrbi sopstvo, koža, svaka misao. Gledala bi se i prelivala spoznaje o sebi, darovima i mogućnostima koje živi i onima koje je propustila. Pitam se, šta bi je prenerazilo a šta obradovalo? Kojih bi bilo više?

Uradila bih to svakoj ženi koju sretnem, jer je meni bila potrebna jedna takva da me okrene ka meni samoj i natera da ne bežim. Svakoj od nas je potrebna žena koja će je podržati, koja će joj ukazati koliko već vredi i koliko je lepa. Zašto bismo morale same za sebe da činimo toliko mnogo napora ako se okružujemo ljudima u čijim očima prepoznajemo da nismo dovoljni. Partneri koji biraju partnerke po ko zna čijim metrikama, a sanjaju nas i falimo im. Kukavice. Prijateljice koje nam se smeškaju, podržavaju nas, dok god ne odstupamo od slike koja se njima dopada. Manipulatorke. Porodica koja u nama vidi dete koje može više i bolje, samo ako se još malo potrudi. Tamničari. I mogla bih u krug da vam nabrajam sve one koje ste i vi sreli, ali im se nikad niste suprotstavili. Ne, ne mislim da ste krenuli u rat sa njima. Suprotstavljanje je kada pokažemo ko smo, kada kažemo šta nam smeta, kada otkačimo manipulatore i prigrlimo graditelje otvorenih duša.

Suprotstavljanje je kada odaberemo sebe.

Ne znam kako je kod vas. Ne znam ni da li ste neka od žena sa kojom sam se srela ovih dana ili ste neka od onih koja bi silno želela da navrati na čajanke, zašilji pero, nauči da se kroz zabavu i deljenje sa drugim ženama stiče iskustvo i širi polje duše, ali se nikad nije javila. Ne znam, ali vas sve osećam i volela bih da se javite i da istupite. Volela bih da mi dopustite da vas povedem u plavu sobu, na dno mora,u antikvarnicu vaših želja i da vas upoznam sa mojim junacima dok ne naučite da i u vama žive vaši junaci koji jedva čekaju da ispričate priču.

Verujte mi, svako voli da se priča o njemu. Makar i vaši preci. A još važnije je, pričanjem priča mi se OSLOBAĐAMO i otkrivamo da je u redu srušiti predrasude, da je naša pok. Marina Tucaković napisala najbolji alat za lakoću:

“Znaš pričaju ljudi. Znam. Jebe mi se!” 

Nema dalje.

Što pre svi shvatimo da je život tek treptaj oka i da dok se okreneš više nema onih kojima si toliko silno želeo reći da ih voliš, da ti fali nesavršeno ali vaše jutro, da je obećana kafa ili zagrljaj na drugom kraju sveta razlog da kupiš kartu i sedneš u avion ne bi li pobedio svoje strahove i da posao uopšte nije važan u životu, pre ćemo početi da se grlimo, pokazujemo onakvima kakvi jesmo i govorimo ljudima jasno, kratko i glasno šta želimo, mislimo i šta nam je potrebno.

Smučilo mi se da gledam igre prestola i takmičenje ko ima više diploma, love itd. I sama sam nekad bila u istoj koloni i jurcala. Ne znam šta se desilo, ali sam se sebi desila i poskidala sve diplome, rekla da je sasvim u redu to što moja koleginica želi da se drži regulativa sistemskih psihoterapijskih seansi koje kreira zemlja u kojoj živim, ali da je isto tako u redu što ja želim da okrenem tablu zvaničnosti i kredom na drugu stranu napišem ŽIVIM, MOŽEŠ I TI. Ne treba mi dozvola za to. Ne moram da nosim Pradu i Kavali da bih se osećala lepo i poželjno. Ja sam sebi najlepša bosonoga i zanesena životom. Tad se i vama najviše sviđam, jer tad od mene najviše i dobijate. A opet mogu sve, baš kao i svi vi.

Ispričaću vam priču koja mi je ovog leta otvorila nove dubine.

Ušla sam u jednu prodavnicu na Rodosu u starom gradu. Iz radoznalosti. Da malo razgledam. Žena je bila neprijatno ljubazna i sa željom da mi proda po svaku cenu torbu. Meni je preko ramena visila mala, plava u koju je stao kamen, nešto para i mobilni telefon.

“To nije Furla gospođo! To je Grčki proizvod!”, rekla je unoseći mi se u lice pred punom prodavnicom turista iz celog sveta.

Ja sam je gledala, malo me žuljala ta moja mala, plava jer sam izgorela baš na tom ramenu. Drugo mi ništa nije smetalo.

“Znam. Hvala Vam. Jako je lepa.”

Uzela sam je u ruke, pogledala, probala i sa pažnjom odložila na policu.

Ženi se na licu videlo da je iritiram kao kamen u cipeli, ali sam znala da to nije moj problem. Okrenula sam se da izađem iz prodavnice i ljubazno je pozdravila, kad sam iza sebe začula pitanje:

“Šta je Vaš problem gospođo?”

Okrenula sam se iznenađena, jer me to do sada niko nikad nije pitao. Ni ja svoje klijente ne pitam na taj način. Čula sam svoj spontani smeh i odgovor.

“Nemam problem. Samo mi ne treba još jedna torba.” i srela se sa nasmejanim licem, mudrog zanatlije koji garantujem ima više iskustva nego neki ljudi iz mog sveta.

Otišla sam dalje i ponela njegovo pitanje koje mi još uvek odzvanja u mislima.

KOJI JE TVOJ PROBLEM?

Pitate li sebe nekad? Onako zaista. Iskreno. Koji je vaš problem i moramo li svi biti ukalupljeni, zauzdani, pokretne reklame nečijeg brenda ili lažno nasmejani za sliku javnosti dok u sebi mrzimo svoje neostvarenosti? Moramo li da ćutimo? Ko zna bolje od nas šta naša duša želi? 


Volela bih da vas pozovem na radionicu otključavanja, 4. oktobra. Otključaćemo novo, sjajno poglavlje i zaviriti u naše želje. 

 

VIŠE O RADIONICAMA 3
(Visited 70 times, 1 visits today)

Ostavite komentar

BESPLATAN PROGRAM ZA TEBE

POSETI PRODAVNICU

ŽELIŠ SAVET VIŠE? Prijavi se na moj nedeljni newsletter.

NAJČITANIJI ROMAN!!!