Zašto je ponekad teško da budemo zaigrani?

U procesu kreiranja i življenja, mi smo često zarobljeni u svojim uverenjima. Težimo da ostvarimo sliku o nama samima, sliku koju smo izgradili učeći u porodici šta je poželjno, potrebno i šta se od nas očekuje. Samim tim, postavlja se pitanje – da li je to onda naša slika?

Poznajem mnogo ljudi koji se trude da ispune snove koje nikad nisu sanjali. Poznajem mnoge koji su ljubazni, mudri, pametni, dosledni, ali najmanje svoji. Nekima je grč u stomaku toliko snažan da im se neretko ocrtava i na usnama, u očima, a uvek ima veze sa onim što smo poneli iz svoje hraniteljske porodice, iz svog doma.

Vremenom i sama sam bivala u situacijama da zaboravim ko sam, da se ne setim zaigrane devojčice u meni, a bilo je perioda kada sam lutala i tražila puteve ne znajući da se samo želim ponovo ugledati. Čuvena rečenica koju citirate iz mog romana “Put u središte duše” glasi:

Jedini put na koji nam valja poći, put je ka samome sebi.

Rečenica koja je sasvim dovoljna da bude početak mape, buđenja, svesti, poruka koje stižu iz daljina, iz nesvesnih predela u nama. Ono što sam u prethodnim godinama spoznala me je pomalo i razočaralo, ali i probudilo. Niko na put neće krenuti ako mu mi pokažemo mapu, ponudimo rešenje, vidimo umesto njega. Svako je sam istraživač za sebe i put kojim je potrebno krenuti, put slobode, isceljenja, buđenja, radosti, put ličnog preokreta. Put slike o samome sebi.

I tu dolazimo do važne tačke u kojoj se prelama svetlost duše.

Važno je da budemo zaigrani.

Neka rešenja jesu jednostavna, nalaze se na dohvat ruke, svuda oko nas i pozivaju nas. Istina je ipak, kada ih skinemo sa sebe i iz oka, nestaće nam postepeno i iz misli i navesti nas da otkrijemo svoj put, svoj način, svoj metod. Svako ko se mučio da osvoji nekog partnera, na kraju bi ipak otišao svojim putem. Mučenje nije igra. Mnogi su videli da neki posao sjajno radi kod drugih, poželeli da radi i kod njih, a onda otkrili da nešto nedostaje. Možda radost i poverenje? Možda spontanost i autentičnost?

Kada mi klijenti traže univerzalni model po kom će kreirati odnose, poslove, pisati knjige i razvijati strategije za obilje, nemam im šta ponuditi. Jedini modalitet rada je uron u nas same i spoznaja prihvatanja da su se najbolje stvari već desile, stvorile, napravile i da ih nećemo moći pronaći negde vani. Uron u dubine vodi do novih najboljih. Do nas samih.

Pa, kome biste da budete najbolji i zašto? Čije zašto je vama fascinantno? Šta vas mami, čemu i kome se divite? Šta biste želeli da spoznate? Kako i sa kim da živite? Gde i šta da radite? Kako i koga da volite?

Igrajte se. Igra oslobađa, ali i doziva. Ja volim da kažem, da nas igra obično dozove pameti pa shvatimo da sve jeste lako. Što smo mi sebi lakši, manje utegnuti, namešteni i više opušteni, duši prepušteni – to je TO!


Vežba za samostalno istraživanje

Na papir napišite šta biste želeli da iskreirate/stvorite/živite/ostvarite.

Opišite, praveći mapu.

Šta ste već preduzeli po tom pitanju?

Šta nikako da preduzmete?

Šta vam nedostaje?

Ko vam stoji na putu?

Kako bi sve to izgledalo, da ste sada dete, da se igrate i zamišljate da upravo to živite? Opišite u sadašnjem trenutku, u prvom licu jednine. Možete mi javiti i svoje utiske.

2
(Visited 39 times, 1 visits today)

Ostavite komentar