Ne znam nikoga ko nije posrnuo na putu ljubavi prema samom sebi. Postajem sigurna da su saplitanja najbolji deo puta. Pitanje je koliko smo spremni leteti?
Neko vreme posmatram, a uloga mi se dopada. Posmatračica života, duše, ptica, lepote, ljubavi, suza i smeha. Posmatram kako se batrgamo u odbijanju da porastemo. Onda nakon odbijanja i poricanja, spotaknemo se i shvatimo ,,Možda je ipak lakše da sa sebe stresem patnju i ograde?”
Posmatram kako dozvoljavamo ono što smo odbijali. Sumnja nas je izjedala, trnovito šiblje nam je paralo misli, osećanja a mi smo grabili putem sve dublje. Samo jedna misao do oslobođenja je dovoljna. Nikad na putu ka visinama duše nisu stajale prepreke. Samo naše misli.
Patnja za izgubljenom ljubavlju i nepotrebna mučenja. Krv onih koji nisu bili hrabri da se pogledaju u oči. Želeli smo sve. Znam. I onda u lutanjima srca i uma, upadamo u gorčine, zamke tišine i nemara. Ljubav je sama po sebi jednostavna. Osećamo ili ne. Dajemo ili ne. Ljubav je oduvek bila davanje. Nikad pohlepno uzimanje. Žedan putnik na putu ka sopstvu.
Putovala sam i ja ne bih li stigla do sebe same. Zato danas znam da je voljenje lakše kad osim njega ništa drugo na prvo mesto ne guraš. Zavoleti se. Hajde da vidimo ko zaista sme.
Novac.
Nikad ga nema koliko nam treba ili ga ima previše. Šta je novac? Čija glava stoji na moćnoj kovanici? Energija, misao ili želja? Koliko lako nam dolazi, toliko se duže kupamo na reci kreativnosti.
Luksuz.
Okrnjena zemljana posuda iz koje se puši tek ispečena proja. Miris kraja u kom smo bosonogi trčali i koji se tako jednostavno stapaju sa pustinjama u nama. Dodir vrhova prstiju. Čekamo nekoga godinama. Gledamo u pravcu koji je počeo da bledi, samo se nesebično slepa postojanost kao korov primila. Bosonogi bat na predvorju života. Dečiji koraci. Ima li tu i naše dece? Zahvalnost svesti da smo bogati onoliko koliko smo spremni voleti. Davati.
Ispredamo život u tišini. Možda nam se pređe sretnu. Ponovo.
Dužni smo jedni drugima.
Odrazi duše u nemaru prema onima koje smo voleli. Sebična strana koju osvestimo postaje naš uzlet. Strahovi prihvatanja. Borba sa nama samima. Hladne su noći u kojima žmurimo u tami života zamišljajući lik kog smo se odrekli. A mislili smo biće lako? Mislili smo možemo mi sve imati, a duše se odreći? Pa možemo li?
Život. Šta je to?
Sve.
Ništa.
Ispredene niti duše, stara oronula kuća u koju nikad nismo otišli i slučajni pogledi koji se sretnu pred smiraj dana. Maslačak kraj puta koji strpljivo čeka farove automobila u noći kad život odlazi. Koliko se njih rodilo svaki put kad smo mi umrli?
