Pre osam godina izjavila sam za jedne novine da je Frankfurt grad gladnih duša koje besciljno lutaju, ne znajući kuda i po šta su pošle.
Nije prošlo dugo, uverili su me da nisam pogrešila. Na nekom drugom mestu otkrila sam život i umetnost bivanja, a osvrte često i rado pravim, prosto mi dođu kao hodočašće ka samoj sebi. I dalje sam bosonoga, kraj reke, u šumi, na moru… nemam veštačke nokte, grudi niti trepavice… Zahvalim se Bogu što imam svoje. Pišem romane, psihoterapijske radionice a nekad mislim i pozorišne komade, svesno se trudim da dišem, a sa velikim zadovoljstvom okupljam sjajne žene da zajedno učimo.
Učim svakog dana da mi sve manje treba, a da mi duša preliva.
Danas, rekla bih, nije samo Frankfurt nakupio gladne duše. Ceo svet se polako pretvara u jamu u kojoj se tuče, otima, sanja o uspehu preko noći dok se o “hvala” malo ko očešao.
Zahvalnost je zanat koji bih rado kao obavezan predmet u škole uvela.
Ipak, ima i obasjanih koji svojom dobrom dušom pozivaju, inspirišući druge. Ako mislite da su oni nešto posebno, pa baš jesu, koliko i nisu.
Ljudi su!
Koliko ih vi poznajete?
Gladni smo svega.
Života, slave, love, seksa, materijalnih prolaznosti, restorana u kojima jedu samo poznati… a po čemu smo poznati, uvek me zanimalo?
Gladni smo zagrljaja, nežnosti, tople reči, domaćeg hleba, mira i tišine. Gladni smo samih sebe! Gladni smo ljubavi prema sebi!
Ko smo i gde smo, malo ko zaista zna. Ljutimo se na svoju decu, jer su ulagala u sebe da se oduče od pogrešnih uverenja i jer uče za svoju lakoću i bolje danas, a ne za neko tamo sutra.
Ljutimo se na ljude koji ne žele da budu ovce za šišanje i misle svojom glavom.
Ljutimo se, pa da, jer oni što sijaju dušom, znaju da je veća i lepša priča kad si u sebi osvanuo bez mecena, politike, sujete, sakupljanja poena i mašne koju ti vežu uz titulu. Što je titula veća, stežu je jače. Samo ti diši. Slobodno! Hajde! Pa to si hteo.
Nego da pitam, kako se meri nečija veličina i to me uvek zanimalo? Meri li se po tome koliko si dobra za sobom ostavio ili koliko si njih ojadio i popljuvao?
Ponedeljak je. Meni je svaki poseban jer ponedeljkom delim sve svoje. Sednem za okrugli sto, najveći panj u šumi, na obalu mora i srećem sjajne ljude. Slušamo se, a kada za sobom ostavimo sve nepotrebno i preterano, znam da smo na dobrom putu i da rastemo.
Ne raste se ako stežeš.
Ne raste se ako si krut i preko zidina ne puštaš druge.
Ne raste se ni ako biraš da manje voliš sebe.
Ne raste se ako misliš da si za svakoga.
Ne raste se ako gutaš dok ti serviraju šta im se prohte.
Ne raste se dok te biraju, a ti čekaš da se ohrabriš da odabereš sebe.
Ne raste se, ako se prostituišeš dušom.
Ukoliko vam se dopalo ostavite mi komentar, pitanja i pridružite mi se na besplatnim ZOOM razgovorima koje držim svakog meseca za newsletter zajednicu.
4
