Lično ispunjenje nema duplo lice

Koliko često se zapitaš šta bih još mogla da budem? Koliko puta si posumnjala u sopstvenu vrednost i držala se uverenja koje ti ne služi? Koliko si rana prepoznala i gurnula pod tepih, jer ima vremena i nešto će se drugo desiti pa će se sve rešiti?

Čujem te.

Često čujem i to što ti ne čuješ, a najčešće i ono što ne izgovoriš.

U poslovnom svetu postoji modalitet savetovanja koji kolektiv drži na okupu u zdravoj sredini i spremnoj da ih kroz trening i smernice lansira ka produktivnosti, profitu i uspehu. Tim uvek zavisi od svake karike u lancu, od svakog pojedinca. U tvom timu postojiš samo ti.

Kada sam pored saradnje sa grupama i timovima, počela da radim sa pojedincima videla sam da je tim od jednog člana u istom procesu u kom je i tim od stotinu njih, izazova na pretek. Ono što uglavnom čujem su nesigurnosti i uverenja da nismo dovoljni, dovoljno dobri ili da nije u redu raditi nešto ako nismo završili još jedan kurs, odradili specijalizaciju, prodali 100 paketa proizvoda ili rodili dete.

Gde si ti u celoj ovoj priči? Za čiju suknju se ti držiš?

Istina je da nezadovoljstvo dolazi kada sebi ne dopuštamo da se iscelimo, upoznamo, da pustimo sve što nam ne služi i onda težimo da se predstavimo na jedan način ne bismo li zadovoljili sliku sveta. Odraz koji nam je potreban u njihovim očima, obično je odraz straha da to nismo.

Završen fakultet ne znači i uspeh ili sreću. Iskustvo se ne stiče zvanjem, niti znanjem, već korak po korak putovanjem kroz život.

Dileme i treme koje nas lome, sumnje u sebe i odabir profesija, samo su slike koje nosimo u novčaniku. Ko smo zaista i čemu težimo je intimno pitanje i ne odgovara se na njega na prečac, u jednom TV šou ili uz kafu sa drugaricom. Kada jednom odabereš sebe, odabrala si najvažnije. Odabrala si sve! Birajući sebe, pustila si kako te vide mama i tata, šta je tvoj partner očekivao od tebe i zašto iznenada ne želiš da se baviš svojim formalnim obrazovanjem nego da pleteš saksije od kanapa i putuješ svetom.

Možda u sebi nosiš sve enciklopedije sveta i poznaješ alate koji mogu da iscele unutrašnje dete, znaš kako da popraviš karburator ili umesiš štrudlu sa makom, ali sve to nikad u životu nisi primenila spontano, dušom i pustila da te vodi.

Naučeno nije isto što i iskustveno.

U tome je cela poenta.

Sve što sam naučila u prethodnim godinama formalnog obrazovanja, ne mogu da kažem da mi nije koristilo. Nije mi ni nešto preterano bilo korisno, jer definicije nikoga ne zanimaju. Svako od nas može da kupi knjige, nabuba mudrost nekih pametnih ljudi i da je prosipa okolo. Timovi ljudi, kao i usamljene i ranjene žene ne traže nekoga ko će da im izdeklamuje model rada, način kako da primene terapiju ili napišu projekat. Svi oni imaju samo jednu želju i zajedničku tačku, a to je da im bude lakše i da odu dalje (sebi).

Ono što sam naučila, jeste da moja priča ima mnogo veću vrednost onima kojima je potrebna, da se iskrenost i prirodnost više isplate od svakog “Vivkanja” i držanja za ograde da ne bismo ogolili sebe i pokazali ko smo. Naučila sam i da se u mojim knjigama najviše pronađu oni koji su gladni istog, a pisala sam ih kada sam bila najdublja i spremna da se uprljam životom. Ni meni u početku nije bilo lako da pronađem svoj put, a onda sam shvatila dokle god se držim udžbenika i nečijih pravilnika, nosim duplo lice.

Skinuvši rukavice, zašiljenog pera i otvorenog unutrašnjeg (sl)uha, čula sam se, prihvatila i pokazala. Ostalo mi je samo jedno lice. Moje.  Ne, nisam se dopala svima i u tome je poenta. U tome je najveće bogatstvo rada sa ljudima!

Ispričaću ti jednu priču.

Jednog dana pozvala me je žena sa željom da dođe kod mene na seansu. Bilo je to netom što sam dobila papir da zvanično mogu da radim sa klijentima individualno, a ne samo korporacijski. Pored silnih godina učenja stranog jezika i novih znanja, uplašila sam se da nisam dorasla zadatku jedan na jedan i odložila sam susret sa njom. Bila je uporna. Žena koja je po svaku cenu insistirala da je primim. Prešla je određenu kilometražu da se sretne sa mnom u Majncu i čim se smestila u plavoj sobi za čajanke počela je sa pričom. Pile smo čaj i dopustile da sve bude kako jeste. Iznenađena i sama, što iz nje na jedan lak, oslobađajući način sve izlazi, rekla mi je da će doći opet.

Za mene je čula od jedne svoje radnice koja dolazi iz iste zemlje kao i ja. Imala je potrebu da me sretne i ni sama nije znala šta će joj to doneti. Nije joj smetao moj sedmogodišnje učeni nemački, prijala joj je moja slovenska duša i toplina. Razgolićenost srca i uma su posledica.

Naš susret nam je doneo divno prijateljstvo koje traje i jednu lepu, dugu saradnju. Meni slobodu da budem ona koja jesam, nakon što mi je pokazala da godine njenih odlazaka kod utegnutih udžbenika u telu čoveka nisu mogli da je izvuku iz nje same. Naučila me je da iskrenost pali iz prve, dok odmeravanje svake reči radi na kurblu. Prepustila se pričama u sebi, pričama koje je čula od mene i skinula lice koje joj je dato da nosi kao društveno i moralno prihvatljivo.

Danas svedočim njenim divnim (is)koracima, umetnosti kojom nas daruje i sposobnosti da korača kroz svoj život ne plašeći se da zastane kada prepozna neku od ranjenih stranica knjige svog detinjstva. Ona zna da je njeno bogatstvo i najveće umeće, kada sa ljubavlju prihvata sve dolazeće i sebi dopušta sebe.

Epilog moje priče je da nas samo iskustvo može osloboditi, da nas ljudi čuju tek kada pokažemo ko zaista jesmo i da ti neće pomoći ni da završiš deset fakulteta ili da odeš u Indiju po mudrost duše. Ono što će ti pomoći da probudiš emociju, podstakneš lavinu zaključanog, ostaviš trag i da načneš sa nekim večnost je istinitost i lakoća. Ako si ti sebi nejasna i teška, kako misliš druge povesti na putovanje lakoće?

Ne sluša se uz pripremljene minte u rukama. Sluša se dubinama.

Niko se ne savetuje. Svi se pozovu, a ako se odazovu povedu se na putovanje. Spoznaje onda dolaze same.

Ne stiče se iskustvo jurcanjem sa edukacije na edukaciju, već zaustavljanjem i jednostavno življenjem. Dovoljno je sve kako jeste. Odživi prvo sve što misliš da si naučila.

Lično ispunjenje i slika o sebi nemaju duplo lice, kada te nije stid onog ko jesi i sveta koji živiš (kako u sebi, tako i izvan sebe).

Jednom su me pitali zašto nemam dlake na jeziku. Verovatno zato što to nije prijatno i što bih stalno pljuckala i bečila se, bila posve neprirodna, a malo ko bi razumeo da me muči jedna dlaka koja se naizgled ne vidi, a ceo svemir je uočava iz raznih uglova. Zato volim da govorim (i pišem) bez iste na jeziku, otvoreno, imenom kojim se stvari i ljudi zovu, promišljajući i slušajući. Zato i ne moram da se dopadam svima, baš kao što ni mojoj klijentkinji deset godina raznih konsultacija nije donelo lakoću, sve dok nismo ispljunule dlaku sa jezika i spoznale da isceljenje, uspeh, ljubav, trag po kom te pamte i koračaju uvek idu ruku pod ruku sa jednostavnošću. Prvo dopustimo, onda slušamo, a kad čujemo pozovemo na čaj, zagrlimo, nekad se i posvađamo sa spoznajama, a na kraju ih sve ispratimo. 

Volimo i upoznajmo sebe onakvima kakvi jesmo. Možda ćemo se na taj način i međusobno više voleti.

Srećan vam svetski dan mentalnog zdravlja!