Rezanje koje umiruje

Neko vreme sam tihovala… 

Šta bi to tačno trebalo da znači? 

To znači da sam spakovala kofer, spremila knjige koje sam dugo planirala da pročitam i obrisala sve aplikacije iz telefona, birajući svesno da svoja bosa stopala pustim da istražuju ostrvo koje mi iznova otkriva koliko još imam putovati ka sebi. 

Spoznavati se, misija je koju smo svi dobili. Neki je slede, neki od iste beže. 

Kada sam se setila da je manje dovelo do toga da se osećam više, desilo se i rezanje. Rezanje koje je takođe svima neophodno, ali ako je tupo – znači da režemo na otpore i da će trajati. Ako je oštro, kao po ivicama stena na koje nabasaš slučajno, onda je bolno i brzo. 

Ne shvataju svi rezanja kao dobro i isceljujuće. 

Kao neko ko je prethodnih godinu dana proveo intenzivno radeći sa klijentima individualne sesije i sa edukantima grupne radionice, a uporedo se baveći učenjem i usavršavanjem, mogu vam reći da je najveći izazov ljudi prihvatiti da isceljenje poziva. 

Nagledala sam se i naslušala raznih priča. U svakoj sam mogla prepoznati delić sebe. Mnoge sam slušala i prekovremeno/preko duše/preko granica, trudeći se da ne otkinem grančicu koja je tek nikla, a možda je melem. Kako znamo da je baš ona isceljujuća? Ja ne znam. Ne znam nikoga ko bi sa sigurnošću smeo i mogao tvrditi isto. Naslućujem, osluškujem, prepoznajem. 

Sjajna sam u tome. Znam. Hipersenzitivnost je dar, ako vam nisu rekli do sada.

Između dva talasa, dok sam se kupala u tamjanu iz obližnjeg hrama, rodila se ideja za dve nove knjige. Roman koji sam iz korena preusmerila gde mu valja biti i priručnik o kom ne želim sada, ali ću vam reći da će biti melem. Jer melem nastaje, kad sebi si melem. Nikako drugačije. 

U rađanju pisanja, desila su se moja lična rezanja. Ona koja su dugo čekala da ih sakupim na gomilu. Našlo se tu čekanja, popuštanja, pregaženih granica, mehanizama otpora koji su došli na red da se servisiraju, bahatih akademika i pasivne agresije koja je, shvatih isplivala kao dominantna strana godine.

Šta nam se to desilo? 

Ma koliko da sam bila spremna na rezanja, otkrih da sam davala preko svake mere verujući da isceljenje pripada svima. Naučih nedavno da isceljenje pripada onima koji sami krenu po njega. Nikako drugačije. Moglo bi se reći i da sam se naćutala iz uverenja da tako dajem prostor i podržavam. Kad se glas otkinuo bila sam u sred hrama koji prvi put ugledah i koji je prvi put začuo moja ćutanja. 

Desilo se. 

Kidajuće. Moje. Intimno.

Rezanje je bilo brzo, bolno, oštro i neophodno. Učenja će trajati. Otkrih, svega mi je preko glave i ne moram ništa. Možda nas previše edukacije učini mekim, a zatvorenim, na usluzi drugima, a na pedali u isto vreme. Dok ih uslužuješ, da te lakše gaze. 

Gde je tu ženska energija o kojoj svi laprdaju? 

Gde se tu sakrio etički kod, lični prostor i poštovanje? 

Koliko nam je dovoljno ako svetom vlada bahatost i srednji prst kojim se pozdravljamo? 

Da li je lakše nabaciti vulgaran komentar nego se ponizno u sebi zahvaliti što nešto novo o sebi možemo spoznati? Jasno vam je da sve uvek govori samo o nama, nadam se.

Da ređam dalje ili je jasno da smo umesto ćutanja odabrali da budemo trn u tuđim guzicama i da više vodimo računa šta drugi rade, misle i kako žive? Zašto je ćutanje sveto i zašto ga sve više cenim? Zašto je za mene vrhunac svetog prijateljstva dopuštanje da budeš ko jesi obitavajući u prostoru koji sam biraš?

Zato što ne reže okovane duše, ne moli sirove tikve već samo neguje ljubav.

Jedan poznati pesnik, davnih dana je napisao da se ćutanjem najlepše voli. Pa možda kada bismo zaćutali, čuli bismo napokon kako da volimo sebe i upoznali sopstveni glas. Možda bismo tako naučili i da volimo druge, da im damo prostora i da ne prelazimo granice nepozvani.

Nismo krave koje zabasaju na tuđe livade. Ljudi smo…ili bismo to barem mogli biti. 

Prošlo je mesec dana, a odmor je tek počeo. 

Nakupih dovoljno tišine da je pretačem na vodenici i oštrih ivica kojima se radujem jer svaki put kad ih dodirnem otpadne ono što je suvišno, što steže i što kao bršljan raste gde mu nije mesto. 

Kako ste vi ovog leta? 

Da li ste svesniji, umorniji ili sebi bolniji? 

Volela bih da vam uvijem u parče starih novina malo lakoće i mirisa slanog ambera, jer mene je negujući probudio i do nekih ličnih odaja doveo. Mislim da za mene drugog mirisa na dalje nema. Kao preslikavanje duše, tako smo se našli. 

Ako ste na putu ka sebi, neka bude bez otpora. Radujte se. U tome je tajna. A ako ste na putu koji nije vaš, popravljajući druge, neka vam je miran povratak. Kad tad ćete se vratiti. Nizbežno je.

O granicama, življenju, daljinama koje vode u blizine dubina sopstva, o umetnosti i stvaranju, o terapiji koja se rodi u nama i o rezovima, čitaćete i slušati od mene u novim poglavljima. Biće ih mnogo. Osećam ih. 

Spremam se za nove avanture. Dovršavam roman. Odrezala sam moranja i prekomerna davanja. Odmoriću se i od uslužnosti, jer mi je primarna profesija nega, a ne konobarenje duše.

O običnosti sam već govorila, neću se ponavljati. Ima je na svakom koraku. Hajde da negujemo neobičnosti. Autentičnosti. Ljubav prema sebi. 

Ako me negde nema, svesno je. Dopala mi se liturgija na kojoj sretoh poznatog stranca i njegova mudrost da ubijem pticu rugalicu puštajući leptira u naručje. Zar već nisam? Ne-svesno.

Od septembra vas sa moje strane čekaju nove priče, seanse, radionice i putevi na kojima možemo zajedno da rastemo. Možemo ako se na nivou duše osećamo, ali i ne moramo. Ne volim moranja. Volim biranja. Svesnija su i iskrenija. 

Iskreno rezanje je uvek bolje od usilnog (umilnog) foliranja (forsiranja). Biram da ništa ne bude isto. 

Umetnost je moje more. Miluje, insipiriše, divno miriše, a posebno isceljuje. Ako sam ja umetnost, onda sam i more. Ako sam more, pa roniću…perom, mišlju, dušom.

7
(Visited 71 times, 1 visits today)

Recent Comments

  • agrba
    26. July 2022 - 6:53 AM · Reply

    I ja vise volim biranja , ali me na moranja natjeraju upravo oni kojima sam najvise lojalna bila, natjeraju ucjenama – ako to uradish – sahrani me i sl…. i sad ne znam sta da radim osim sebe da sahranim…ali ALI tu je moj mali sin koji me obozava…

Ostavite komentar