ČUDO JE DA SMO SE UOPŠTE I SRELI

Više ne brojim čekanja, ne sumnjam u procese, ne strahujem da neko neće doći ili da se nešto neće desiti. Znam, da sve što sam grčevito držala nikad nije bilo moje. Odlazilo bi od mene kada se ne bih nadala.

Danas se nasmešim, za sebe, jer čudo je da smo se uopšte i sreli. Čudo je da smo zastali jedno u drugom, kao da se ogledamo u reci duše. I zahvalna sam, jer da se nismo sreli nikad ništa ne bi bilo isto.

Nekoliko godina sam bila u lutanju i potrazi za samom sobom i o tome rado govorim na predavanjima, ali danas želim da tebi ako si ovde prvi put, a još uvek nisi posetila neko od mojih predavanja, pokažem jedan ugao posmatranja koji se retko kad pokazuje. Međutim, neophodan nam je. Svima.

Duša ne nosi odore, ona ili jeste ili nije. Nju ili imaš ili nemaš.

Lutanje nije loše i ako si se našla na putu na kom si izgubila sebe, a danas si ipak svoja i živiš život kakav želiš, onda je ova kolumna za tebe. Neko se izgubi u sebi, pa se nikad ne pronađe, a neko luta životom, pa otkrije da se u mnogima oko sebe pronašao (ili izgubio). Ima i onih koji kao ja sve svoje sakupe u sebe, ali lutaju dok ne pronađu novi izvor snage i ne otkriju momenat u kom će začuti glas dubina:

“E sada je pravo vreme za sve!”

Iza mene su godine u kojima sam bila jako hrabra, ponekad naivna, srčana i brzopleta. Nakon njih su došle godine u kojima sam bila oprezna, preplašena i naoštrenih senzora da prepoznam SVE, pre nego mi se i približi. Bilo je godina i kada bih sebe mučila što u meni nema ni traga od one koju sam nekad poznavala i koja me je vozila kroz život. Međutim, mučenje takođe prestane. Kako? Otkriću ti.

Mi smo ljudi spremni da posedujemo sve. Gomilamo odeću, misli, novac, poslove i ljude i čuvamo ih kao da se zaista mogu sačuvati. Kao da nam život zavisi od toga. Istina je, gomilajući sve ono što mislimo da nam je potrebno, gubimo sebe deo po deo i kada se izgubimo dovoljno da ne znamo ko smo, počinje lutanje.

Ne luta svako na isti način!

Neko je zajedljiv, neko je ambiciozan, neko menja partnere, neko glumi pred svetom a kod kuće nosi oholo lice, neko je svaštar pa se baca sa jedne strane na drugu, neko obigrava ljude po kućama glumeći velikodušnost i dobročinstvo, neko čita, neko piše, neko radi sam na sebi, a neko ni uz stručnu pomoć. Ima različitih lutanja i ima raznih ljudi. Ne postoje pogrešna, ne postoje ni ispravna.

Prošle su godine u kojima sam naučila da mi nije potrebno ni mnogo ljudi, ni mnogo odeće, a još manje obaveza i jurcanja. Prošle su godine koje su me naučile da bez svakoga mogu, ali da bez sebe ne mogu i ne smem. Prošle su i one godine kada sam verovala da su ljudi ono što govore. Prošlo je mnogo toga. Ja sam ostala. Sebi. I to je najveća prednost lutanja. Kad na kraju shvatiš da sve može otpasti, da se svega možeš odreći ali da ostaješ ti sam sebi. Danas uživam u sebi kako nisam nikad ranije. I ne treba mi ništa, jer imam u sebi sve. Moj luksuz su mir, zdravlje i sloboda. Moj posao stane u kofer, a energija u dušu.

Kako se to na sitno sito proseje život?

Tako što dođu vremena u kojima nemaš više vreme koje bi gubila na nečije laži, nemaš više vreme za tuđe ambicije i dokonosti, a prestanu i da te zanimaju svi odnosi koji ne vode nikuda. Čemu se vrteti u krug sa ljudima koji ne znaju ko su? Proseješ prijatelje i one za koje si mislila da su prijatelji. Proseješ sebe samu na najsitnije sito i shvatiš šta voliš, šta ne voliš i na kraju svog lutanja naučiš najvažniju lekciju – ne moraš apsolutno ništa!

Ko ti je rekao da se nešto mora?

Ne radi se kod lutanja o tome da popravljaš život ili ljude oko sebe. Radi se o tome da popravljaš sebe da budeš bolja nego što si bila juče. Usudiš se i zagaziš u sopstveni mulj, istinu, suze, bol, sreću, uspomene, nostalgiju, planove, promašenosti i svoje neotkrivenosti. Tek tad spoznaš ko si i otkriješ da nemaš pojma ko si.

Ja sam lakša za gomilu gubljenja, za strahove koje je trebalo proživeti na ovaj ili onaj način ne bih li se naučila osloboditi da nikad više ne budem ista kao pre, a opet da zbog sebe postanem drugačije lepša i mekša. Lakša sam za gomilu đubreta, što materijalnog što ljudskog. Lakša sam i za gomilu uverenja koja su mi dali u amanet da ih vucaram svetom i spoznajem koliko me koče, muče i plaše. Lakša sam i za neke godine bola. Lakša sam i za koji kilogram nakon što sam prestala da vučem grižu savesti za sve što jesam, a samim tim i što sam naučila da ljudima kažem da odjebu. Da, baš tim rečima. Ni manje ni više. Sasvim dovoljno i na mestu.

Danas sam neizmerno zahvalna na svakom iskustvu koje sam dobila na dar od života i ljudi. Zahvalna sam na ljudima koji su uz mene i na onima koji su sami otpali. Zahvalna sam na ljubavi koju sam spoznala kada su svi drugi glumeli istu. Zahvalna sam što sam bila hrabra da je okusim, kako više nikad neću biti, jer se ista ljubav nikad ne ponovi. Zahvalna sam što sam umela reći ne kada je trebalo, iako me je bolelo, ali je bilo ispravno i otvorilo mi je nova vrata.

I zato danas, želim tebi da kažem toliko mnogo a ne može stati u jednu kolumnu niti u jedno predavanje. Zato danas radim kao terapeut i uglavnom svoj rad i energiju ulažem da pomognem ženama. Ne zato što ne želim da pomognem muškarcima, već zato što je rad sa ženama za mene kao ronjenje kroz najtamnije dubine duše i najveći izazov.

Septembarska radionica je pri kraju i dobila sam jako mnogo pitanja na koja snimam odgovore. U sredu će u folderu za članice naše divne kuće osvanuti sve ono za čim su tragale, a neki od odgovora je možda i tebi namenjen.

U redu je da ne znaš kako i zašto se nešto desilo. U redu je da sebe preispituješ iznova i iznova. U redu je da odustaneš ako ti se više ne da prolaziti istim putem. U redu je reći ne. U redu je da promeniš posao, partnera ili da ostaviš knjigu na pola ukoliko ti se ne dopada. U redu je da ne pojedeš obrok koji ti ne prija. U redu je da se ugojiš ili da smršaš. U redu je da budeš divlja i da ne misliš da li će to nekoga povrediti. U redu je da slediš strast svoje duše. U redu je da budeš srećna. U redu je da učiš i radiš na sebi. U redu je i da kažeš ne želim više da učim, sada ću da primenim sve što znam. U redu je da prošlosti zalupiš vrata i da se ne osvrneš više nikad za onim ko je ostao tamo negde. U redu je da oprostiš. U redu je da se sećaš. U redu je da voliš. U redu je da budeš zahvalna.

U redu je…

Ja danas znam, čudo je da smo se uopšte i sreli. Svi mi.

I ako bi volela da podeliš mesec prepun avanture, spoznaja i rada na sebi, pridruži nam se. Oktobarska vrata su otvorena i spremam divno predavanje o detoxu duše i kako je lako kada pobediš sve svoje strahove, kao i gomilu iznenađenja, knjigu koja će ti ulepšati jesenje dane i naravno na kraju meseca družićemo se uživo preko Zoom-a gde ću odgovarati na tvoja pitanja. Promenila sam redosled. Predavanje slušaš, materijale koristiš i to sve u vreme koje ti želiš, a onda, kada sve to bude duboko u tebi i oko tebe, okupljamo se uživo.

Čekamo te.

Radujem ti se.

 

(Visited 51 times, 1 visits today)