ZAŠTO SE NISTE UBILI

Ovih dana me nominuju da reklamiram domaće pisce i njihova dela…

Ja mogu da reklamiram samo ono u čega verujem. Oduvek sam takva. Nikad nisam umela da se uvlačim, podilazim i da sakupljam poene kod meni nebitnih ljudi i za neke trule ideologije. Meni na licu, u očima sve odmah vidiš. Ili te ima, ili te nema…

Kažu mi, izazov treba da traje 7 dana. I svakog dana, do današnjeg sedmog, predstavila sam po jednu knjigu. Onu koju sam rado čitala i po nekom nepisanom pravilu kupovala kao na hodočašću po Srbiji. Danas ću da vam poklonim jednu knjigu. A evo i zašto…

Ja sam rođena u Srbiji. U jednom malom, predivnom gradu Somboru. Mom Somboru. Već nekoliko godina živim u Majncu, kraj Rajne i pišem knjige. Ne, ne pišem ih od juče i ne zato što je to popularno. Pišem od svoje 12. godine, a pišem jer bih crkla da mi neko oduzme misao, olovku i reči.

Reći ću vam, svake godine po nekoliko puta umrem i ponovo se rodim dok polećem i slećem u zemlju iz koje sam otišla.

Nisam otišla zbog politike, već zbog ljubavi.

Velika je to razlika. Ako nekoga zanima neka krene od mog romana ‘Maslačak nošen vetrom’, a kad se dovoljno isplače i zapita o samome sebi može da nastavi sa romanom ‘Put u središte duše’. On je tek priča za sebe. Priča o istini, životu, ljubavi i odlascima koji te zauvek promene. Priča o ljudima, stvarnim ljudima.

Šta bih mogla da vam kažem o životu somborske književnice u jednoj Nemačkoj?

Svašta!

Ne, neću se više nikad svojim pisanjem osvrnuti na popapučenu gospodu, nepismene samoproklamovane umetnike, nacionaliste, poltrone i lažnjake koje sam na svom putu srela. Nikad više neću zastati kada mi neko ponudi prodane ideologije sa zastavom zemlje iz koje dolazim ili mi kaže da treba da promenim način govora (čitaj pisanja).

Hoću, od danas pa do kraja svog života da ističem one dobre i kvalitetne, retko posebne ljude. Ljude duše.

Ja sam samo za takve i znala kada sam odlazila, a onda sam pogrešila i poverovala praznim i bezličnim maskama u fino skrojenim odelima. Pogrešim eto i ja, priznajem, pa spustim standarde, mislim ‘ajd neka bude, prilagodiću se. Daću šansu, daću sebe 200% pa neka se korenje širi.’

E pa neću!
Nikad više!

Moje korenje je moje. A biti deo sveta je mnogo lepše, lakše i bolje nego da pljuješ na ceo svet vičući ‘Neću ja da učim njihov jezik, neka uče oni moj.’

E vidiš, umetniče, čoveče, senko, prodana dušo, dušo, živote, JA BAŠ HOĆU. I biću zahvalna jer znam odakle dolazim, a znam i koliko vredim i da mogu kao deo sveta biti zrak onoga što sam iz svoje kuće ponela. Moja zemlja može da se zove kako hoće, mogu da živim i u Japanu, ali svoje ljude biram po dubini duše, jeziku zenica i širini sveta u koju staju neupadljivi, a nose je u sebi nesvesni.

Ja pripadam sebi, suncokretu koji se uvek okreće ka suncu, maslačku koji niče i iz kamena, Lazi Kostiću koji me verno čeka na klupi u Somboru, jednako koliko i svakom komadu zemlje koji moja noga dodirne.

I neka vam svaka misao bude podsetnik ko ste, a svaki čovek ogledalo. Jer sve što vidite u meni, vaše je pa izvol’te.

Danas vas ne pozivam da se pridružite akciji reklamiranja knjiga. Danas vam svima poklanjam jednu.

ZAŠTO SE NISTE UBILI

 

(Visited 55 times, 1 visits today)