BOJ SE OVNA, BOJ SE GOVNA

…a kad ću živjeti? Rekao je Meša Selimović a ja se pitam treba li svaka kuća iznad vrata da napiše isto ne bi li se ukućani podsetili vrednosti života.

Umiru ljudi. Umiru ljudi bez obzira na godine i gde god da se okrenem čujem “Bila sam na sahrani…i danas” i pitam se ide li uopšte neko na zabave? Postoje li žurke? Postoje li one kafane u koje sam ja petkom odlazila i da li danas u njima neko sedi? Pitam se, sedi li neko za mojim stolom, u mojoj kafani, u mom Somboru? Možda kafana i ne radi, ko zna. Kako je krenulo sve će zatvoriti, samo će partijski ćumezi i groblja ostati otvorena. Na groblje kad tad svako mora, a izgleda je postalo pod moranje da i u partiju moraš ako misliš da budeš živ. (Samo razmišljam, ne obazirite se…)

Meni se smučilo čekanje da se život tamo negde nekad desi. Pun mi kufer priča koje nisu ispričane i ljudi koji spuštaju pogled navlačeći lažni osmeh kad ih komšija sretne pred kućom. Osmeh još i da progutam, ali žena što se trza dok zarad sveta njegova ruka podupire njena leđa. Uhh…

Ljudi, nije ni čudo što umiremo! Živimo laži i opsene. Ne lažemo mi komšiluk, lažemo sebe. Ona bi jadnica da pobegne, da dušu odmori, da mu kaže da se goni i da je pusti da živi u miru, a on ne bi da raskući kuću u koju je spiskao sve svoje trinaeste plate, lupajući zidove i pamteći čekove koje je ona ispisivala dok su joj roditelji govorili “Znaš li ti šta radiš? Pa nikad te nije oženio, to nije tvoje.” Nije njemu do nje, o njoj odavno ne misli, još dok je vukao za nos tamo neku malu…njega žulja 100 kvadrata nesreće u koju se utkalo malo smeha, plač dece i luda istina koju ako pusti svetu na oči nikad više ugleda i gospodstva.

Šta će svet da kaže?

Umiru ljudi. Uglavnom sami od sebe i svoje nesreće. Uglavnom od sopstvenih laži i gađenja u koje se pretvori svaki njihov odnos u kom pokušaju da se pomire sa ostatkom duše. Umiru ljudi dok plaćaju danak predaka misleći da je u redu sebe gurnuti pod turski tepih i 500 godina trpeti gaženje. Umiru ljudi od bolesti koje sami sebi prizovu.

Gledam svet oko sebe, osamila sam se. Ima već nekoliko godina, kako sam posmatrač i kad upadnem u neki malo luđi dan ja osetim kako mi gužva smeta i tražim pust deo obale. Gledajući svašta sam naučila i spoznala. Malo se ljudi smeju, a još manje vole. Ne grle se, ali šamaraju. Psuju se što na sav glas, što u sebi kroz stisnute zube. Smeta ljudima kad dođu u Evropu pa im se svi smeškaju i klimaju glavom, a ja se pitam što je meni počelo da smeta kad izađem iz Evrope, nekog pogledam, a on sevne “Šta me gledaš koji k…”

Kuku…

Zatvaraju granice, otvaraju granice. Ići će na more, a možda i neće. A umove ko zatvara? I da li ih posle nekog vremena neko i otvori? To je pitanje koje mene muči ovih dana. Nije ni čudo što ljudi umiru. Boje se i samih sebe. Boje se sopstvenog uma, reči, zagrljaja, ljubavi. Boje se da dišu i da se nasmeju.

Boje se ljudi da puste nekog blizu sebi, a ja se već nekoliko godina borim da se više ne bojim da li su svi kao neki koje sam volela i verovala im pa me prodali za šaku straha, jednog ovna i nešto govna… Ili se to danas drugačije kaže?

Ima dobrih ljudi. Ne znaš ih, a kad ih sretneš sijaju. Prosto ti se u grudima otopi sav strah. Ima ljudi osmehnu ti se kad prođu pored tebe, ne zato što su fejk nego zato što su to oni i što im je to refleks. Ima ljudi, koji kad vole čuvaju te, paze, nežni su, ma sve su… Ima ljudi koje bi mogao danas i voleti i zvati svojima, ne brinite.

Ima svega i biće svega, ali nas neće biti. I pre par dana umrla je Vanjina drugarica, a juče i drug… Pre osam godina umro je moj najbolji prijatelj… Pre… ma šta vredi da vam nabrajam. Umiru ljudi…

Nego, ja sam htela da vas pitam, a šta vi živite? Istinu, laž, ciljeve i partije, lažne slike porodične idile dok ležite u krevetu žmureći i praveći se da ste umorni, a u duši prizivate uspomene koje su odavno umrle? Živite li smeh, ljubav, seks, strast, kreativnost i svoje najbolje priče? Živite li kroz brendove i skupa auta? Sretnem i bivšeg pre neki dan, ide ka meni, vrišti mu neki robovlasnik sa majice, ne vidiš čoveka od reklame i shvatim sa razlogom je bivši.

Daj ti meni dušu, ljubav, osmehe i slobodu. Zahvali se, zagrli, isplači se da sav jad izađe, reci sebi svoju istinu, oprosti i ne sevaj, ne istražuj i ne kopaj po tuđim životima izbegavajući svoj. Daj ti meni bose korake, velika dela učinjena sa ljubavlju, kilometre sveta pređene da nekome kažeš da ga voliš, da nekoga držiš uz sebe dok sviće. Daj ti meni romane o ljubavi, pesme o dubini duše, slike očiju žene koju sanjaš i srećne porodice. Daj ti meni očeve čija deca gledaju strast i ljubav između oca i majke. Daj ti…

Šta god da daš, tvoje je… jer svako daje samo ono od čega je.

Da nam je živeti… Da nam je piti ljubavi, koliko bi žednih bilo? Da nam je praštati, koliko bi dugo i zdravo živeli? Da nam se nagledati lepote i dobrote…da nam je mirisati nečiju dušu u svanuće…da nam je priznati sebi svoje neuspehe i krenuti po uspehe… da nam je biti ljudima…

Bes ubija. Ljubav oživljava. Mnogi su umrli plašeći se šta će svet da kaže, a meni su trebale godine da naučim da živim ne plašeći se. Odabrah ljubav jednom davno, ima već decenija i više… i od tad idem uprkos strahu i pišam uz vetar, trčim bosonoga preko trnja i otkriću vam nešto – NE ŽALIM NI SEKUNDE ŠTO JE TAKO. ŽALIM ŠTO NISAM VIŠE, ŽALIM ŠTO NISAM ZARAZILA LJUBAVLJU NEKE LJUDE DA I ONI POKUŠAJU, DA I ONI MALO OD ŽIVOTA OSETE I VIDE…

(Visited 18 times, 1 visits today)

Leave a Reply