LJUBAV ĆE NAS SVE NA KRAJU POVEZATI

Ovih dana zavrtela mi se jedna opasno dobra misao. Nižu mi se različite emocije, vežu mi se sećanja za sadašnje izbore. Svidela se i mojim čitaocima na instagramu.

Da li se i vi kao i ja pitate kuda vodi ovaj svet? Da li i vama kao i meni mirišu ulice detinjstva i odustajete od lakih i brzih odluka modernog sveta? Da li i vama mirišu obale koje spaja ljubav?

Meni da.

Nekad sam bila nemirno more, bura emocija, bura odluka i grčevito čekanje. Uzburkanost mi nije strana, zato danas i ne bih bila tu gde jesam da nisam u nju upala. Znam kako miriše strast. Znam kako se biva hrabar i bosonog i ide protiv celog sveta. Znam kako se ruše pravila. Znam kako se prkosno gleda u oči i znam kako se (ne)odustaje.

“Stiče se utisak da sve znaš.” rekli su jednom pre mnogo godina, na nekoj autorskoj večeri.

Znam vraga. Znam i anđela.

Ne letim više praveći buku. Ne volim nemir. Ne prkosim vetru. Ne gazim da me čuju. Letim a da ni ne pokrenem krila. Mišlju. Volim mir. Verujem u izbore i mentalnu snagu koja emocije čini još lepšima, još važnijima i više ličnim. Kad koračam, zemlju dodirujem nežnošću. Ni Majka Zemlja se više ne pita gde mi se divlja duša izgubila.

Divlja sam. I dalje. Ali svoja.

Otkrivam da je transformacija moguća. Samo je morate želeti. Znanje je moćno. Govorim stalno. I primena istog može da vas pomeri za nekoliko mesta dalje, ali promena… Promena je ono što ne možete kupiti, naučiti, ukrasti. Promena je moć da ukoračiš u sebe i napraviš novi raspored duše.

Pet godina je malo. Kažu. Ja kažem da su to vekovi kada je nečija duša u pitanju. Pet godina je od kako sam na važnom putovanju spoznaja. I to je samo moja brojka koja ne meri ništa. Samo podsetnik da se tamo negde u svemiru pre pet godina desio haos.

Haos uvek počinje u duši.

Pet godina sam učila, plakala, smejala se, birala pogrešne, sećala se pravih. Pet godina sam istraživala, pisala, otpuštala, putovala. Pet godina sam sve a nisam još uvek ništa. I tek sledi najduže, najveće i najbolje. Znam to. Osećam u svakoj kosti, u dubinama. Znam. Senke u koje upadneš izazovi su koji te uče.

Dok su drugi pravili decu, ja sam pisala projekte, radionice, raščlanjivala dušu i pravila Rubikon kocku od nje. Spojiti je iznova, Sizifov je posao. Moj je posao. Tvoj je posao. Dok su drugi kupovali torbe od nekoliko hiljada eura, ja sam kupovala vreme, znanje, alate, metode, ogledanja i osamu za spoznaje.

Danas, kada shvatam koliko je haos divan jer iz njega sve poleti gravitacijom miniranih emocija na mesta koja nisam ni znala da mogu postojati, radujem se. Radujem se tišinama. Volim mir. Volim jednostavnost koja je postala veća od svake drame. Volim miris niti koja spaja duše koje se vole. Volim da verujem. Volim da se zahvalim. Volim da odmorim. Volim da se volim.

Danas, kad uranjam u tek po koji talas nečeg što sam verovala da poznajem, shvatam da je vreme samo iluzija. Znam da je sve izgubljeno kada se jednom sebe odrekneš i znam da se bolest rađa tamo gde odlučiš da ubiješ ljubav. Znam i da se ozdravi jednom kad opet shvatiš da se ne živi u senci tuđih reči, izbora i nečije odluke da voli drugog.

Što se više opireš, to više u sebe upadaš. Kome ovo nije jasno, prvi ključ mog naučnog istraživanja, pisanja i radionice je objavljen. Kome nije jasno, možda kad upadne u sebe otkrije da se jedino gledanjem u vis nekuda stigne.

Nekad sam mislila da znam šta znači voleti nekoga. Danas znam da je voljenje sloboda, lakoća, jednostavnost. Da one koje voliš treba pustiti. Sve što pustiš prihvatio si. Više je tvoje nego da grčevito držiš. Danas znam da sebe voleti znači sve. To znači i da sebe treba pustiti.

Moguće je ozdraviti. Od čega god bolovali. Moguće je lepše videti kada jednom zatvorimo oči svesni da se srce u njima najsnažnje oslikava. Meni se nekad same sklope od nemoći da gledam svet koji živi bez ljubavi.

Zažmurim jer znam, kada mi vide srce nikad više neće u ništa drugo želeti gledati.

Ozdrave i reči i postupci kada samo u mislima pošalješ ljubav tamo gde je najviše treba. Prvo u sebe, u centar svog bića, pa onda u svemir da umiriš nemir.

Nije važno što ljudi obećavaju svašta, a ne čine ništa. Ja ću da činim. I dok god znam da neko tamo isto tako kao i ja čini, sigurna sam povezaćemo obale dušom.

Sigurna sam da na kraju, ljubav ipak sve poveže.

(Visited 5 times, 1 visits today)

Leave a Reply